"Sve što želim u ovom trenutku..." Potresna sudbina Saše sa Košara: Poginuo braneći Srbiju, a majci posle sahrane stiglo pismo koje ledi krv u žilama!
Imao je manje od 20 godina kada je stao na branik otadžbine. Saša Vasiljević, junak sa Košara, znao je da se sa granice možda neće vratiti, a jezive slutnje pretočio je u redove koji su njegovu majku dočekali - nakon njegove smrti.
Bitka na Košarama, taj "pakao na zemlji" koji je trajao tokom proleća 1999. godine, odnela je mnoge mlade živote, ali priča o vojniku Saši Vasiljeviću iz Kragujevcaostaje urezana kao jedna od najpotresnijih ispovesti o hrabrosti, drugarstvu i zloslutnoj sudbini.
Pismo koje je zakasnilo
Saša je poginuo u žestokim borbama, braneći svaku stopu srpske zemlje od terorista OVK i NATO agresora. Tek što ga je neutešna majka sahranila, na kućnu adresu stigla je koverta. Unutra - Sašine poslednje reči, napisane rukom koja nije drhtala pred neprijateljem, ali je osećala da se kraj bliži.
Pisao je tri dana pre nego što će položiti život za otadžbinu.
"Na granici je strašno teško... Ne verujem da ću se izvući. Drugovi mi ginu na svakom koraku", stajalo je u pismu koje je postalo najtužnija porodična relikvija.
Poslednja želja
Mladi heroj, čiji je život tek trebalo da počne, u tim paklenim danima imao je samo crne misli. Kao da je video sopstveni odlazak, u pismu je majci ostavio zavet - dve neobične želje koje su oslikavale njegovu mladost i duh koji se nije predavao sivilu rata.
Zamolio je da mu na sahrani zasviraju kultnu pesmu iz filma "Sivi dom" - "Sve što želim u ovom trenutku...".
Pored toga, želeo je da njegov večni počinak čuva bista nage žene, simbol lepote i života za kojim je žudeo, a koji mu je rat surovo oduzeo.
Majka ispunila zavet
Slomljena bolom, ali ponosna na sina koji je obraz osvetlao celoj naciji, majka mu je ispunila poslednju želju na 40 dana od pogibije. Na groblju u njegovom rodnom selu, uz jecaje i zvuke pesme koju je voleo, podignut je spomenik po njegovoj zamisli.
Saša je imao manje od 20 godina. Njegova mladost ostala je na Prokletijama, ali njegovo ime živi dokle god je sećanja na one koji su verovali da je otadžbina svetinja.
Kao što je Njegoš davno zapisao: "Blago onom ko doveka živi, imao se rašta i roditi."